Put od vrha do dna i nazad ...

Oh draga dobrodosla.
Ja vec deset godina ne izlazim skoro nikada sama iz kuce.
Znam, o kako samo znam kakav je osecaj kad neko tako temperamentan kao ja sedi zatvoren u kuci.
Prosla sam sve preglede milion puta, u medjuvremenu sam dobila pritisak koji moram da lecim, dobila mnooogo kila sedeci u kuci,i mada ja znam sta je sve to pokrenulo nema pomoci.
Ima boljih dana, ima dana kada sam odlicno, ali samo mali tracak onoga sto je sve to pokrenulo vrati me na pocetak.
Ima dana kada zaista mrzim sebe zbog tolike slabosti i izadjem ali to kratko traje.
Najstrasnije sto se vremenom izgubi i zelja za izlaskom iz kuce.

Mnogo mi je drago da si se javila! Hvala ti na dobrošlici :) Nije da se hvalim, alikao što sam napisala, ja sam i psihijatrima pričala kako da se postave prema pacijentima i samim pacijentima i studentima ! Volela bih da ti ispričam celu moju priču i verujem da ću ti pomoći i da će ti se vratiti i želje da izlaziš jer je neverovatan osećaj kada pobediš samu sebe ! Bićeš srećna i ponosna ! Javi se :)

Draga Emotivna, potpuno razumem tvoju priču.
Ja nemam predrasuda prema psihijatrima, ni kao jako mlada ih nisam imala, zato je moja ćerka dobila lećenje na vreme, ali mnogo i od nje zavisi.
Duga je to borba.
A ljudi koji osuđuju psihijatrijske pacijente, ne postoje u mom životu, nisu toga vredni, izbrisani su, kao gumicom.
Srećom, za deset godina, deset dugih hospitalizacija, više pokušaja suicida, mnogo izlivenih suza, imali smo više podrške, nego osude, hvala Bogu.
I dalje vodimo borbu, bolest je teška, plus, remisija, minus, no, mi ne odustajemo, i verujemo da ljubav sve leči. Meni više treba savet kako da ćerka prihvati svoju bolest i kako da prilagodi svoj život.

Prvo, dobrodošla!
Drugo, bravo za pobedu!
Treće, promeni podlogu (temu) jer na ovoj se pola teksta ne vidi.

Hvala draga Neno i hvala "Sanjarenja56" , hvala i na podršci i na predlogu da promenim podlogu :)
Neno nisam sigurna da sam shvatila kroz šta prolazi tvoja ćerka .. volela bih da mi ispričaš kako bih imala širu sliku i pomogla ti da je navedeš da sama prihvati svoje stanje, jer kada to uradi biće kao nova osoba!!! Kažeš 10 godina hospitalizacije i pokušaj suicida ... Teško je to i za nju a i za porodicu, svaka čast svima vama oko nje jer ljubav i pažnja jeste ono što joj pomaže, da zna da nije sama. Za napade panike mnogi kažu da je to prosto stanje, pre nego bolest, ali zaista si upravu kada kažeš da mnogo zavisi od samog pacijenta. Da sam ja samo odlazila kod lekara, razgovarala i odlazila odande uz nečiju pratnju danas ne bih bila samostalna, ne bih mogla gde god poželim i kada god poželim, ja sam svoj život htela natrag i dobila sam ga hvala Bogu! Zapravo mnogo sam se borila i prihvatila sebe sa sve panikom, jer prosto ja tako reagujem na stres... Niko nam ne može pomoći onoliko koliko možemo sami sebi jer samo mi znamo pravu priču, neke se stvari ne mogu prepričati ...

Želim ti dobrodošlicu i, kao što reče sanjarenja, molim te da promeniš podlogu, jer se pola posta ne vidi. Interesuje me šta si napisala. Pozdrav!

Hvala "razmišljanka" ... manji deo teksta se ne vidi, bar meni tako pokazuje. Posle dela "da naučite da živite sa panikom i kada se desi da je ne doživljavate kao kraj sveta jer je mnogo koraka pred vama" napisala sam da sam imala priliku da govorim psihijatrima, studentima i samim pacijentima i da sam iz tog razloga odlučila da i svima vama dam podršku! Ništa na osobu koja pati ne utiče bolje nego iskrena priča nekoga ko prolazi kroz to i ko je na svu sreću uspeo da prođe najgore i iz toga izvede pouku i prenese je dalje! Više mi nije stalo samo do toga da ja uspem i da uživam u osećaju pobede već i da to podelim sa što većim brojem ljudi :))) Pozdrav !

Ja nemam taj problem i nikad nisam imala, uprkos svim nedaćama kroz koje sam prolazila, ali pozdravljam i smatram korisnim tvoju želju da govoriš o tome, jer taj problem je mnogo češći nego što smo toga svesni. Podržavam te apsolutno.

Hvala ti, upravu si, taj je problem baš rasprostranjen! ! Retki idu kod lekara, jer kao što sam napisala, sramota ih je da odu kod psihijatra, što je tužno! Ljudima treba pomoći i otvoriti im oči, da ne ide kod psihijatra samo lud čovek, da postoje i neki poremećaji (kao što je panični) i da sve to može da se drži pod kontrolom, da je pojedinac u tom slučaju najvažniji ali ne i jedini u tome, jer podrška lekara i okoline mnogo znači!

Hvala na brizi.

Izvini, ovako kratak komentar je bio zato što sam mislila da ću naći mail negde... pa da ti pišem više, ali nema maila.
nenamaricicetgmail.com

Neno, jesi sigurna da si mi dobro napisala svoju e mail adresu ? Pokušavam da ti pišem ali mi ne ide, piše mi da tvoja adresa nije ispravno napisana ...

Et je onaj znak, majmunče:)
Mrzelo me da prebacujem na engleski, pa sam napisala kako mi govorimo, mislila sam da ćeš se setiti, izvini.
nenamaricic@gmail.com

Kad se ulogujete, devojke, ostavljate u komentaru svoj mejl, pa ne mora ovde. Pobriši adrese, draga.

Casper, pokušala sam da te nađem ali nisam uspela, molim te JAVI MI SE !!!

Imaš blog Casper, danas ima post, što joj ne ostaviš tamo poziv?

NIsam videla! Hvala Sanja !

Htedoh napisati "Hvala sanjarenja" :) Izvini ...

Pogledaj malo po blogu, ima lepih tekstova! A Casper uvek ima prelepe postove!